Порекло презимена, село Трбушац (Владимирци)

Порекло становништва села Трбушац, општина Владимирци. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

На граници два среза и два суседна села Скупљена и Трбушца пут, од џаде за Кујавицу и Вучевицу, води теменом попречне косе. Идући од скупљенске Крстића мале преко ове греде и пута, са београдске терасе прелази се на снижени део више фазе. Од пута који дели Скупљен и Трбушац, идући Јанковића мали, која је на рту између два потока десно од пута за Предворицу, који иде преко коте 142 m силази се са темена главне косе преко необично јасног и извијуганог прегиба на прибрежну терасу фазе од 145 — 155 m. На овој прибрежној тераси, изнад јаруга Корита, лежи мала Јанковића највише одвојена од осталог Трбушца. До Јанковића мале, прва ка истоку је Чолића мала; затим Стојића, па Стојановића, па Урошевића, па Станојевића такође Срећковића и Попадића званих Тривуновића све мале с једне стране друма; а с друге стране друма јесте двапут више мала, то главни део села: две Симеуновића, Павловића, Димитрића, Чолића, Петковића и др. Симеуновића мала од школе, па џадом и страном ка Београду, ка истоку.

Јанковића мала са осталом групом кућа, цео предео с ове стране друма зове се Река; састоји се од поточића Корита и Орашће. Од Јанковића мале преко Корита отворен поглед право на оридску цркву. Трбушачко место звано Водица, крај пута лево, идући Шапцу најизразитија површ београдске фазе (највиша тачка 166 m, а испод ње, неколико стотина метара даље, идући друмом за Шабац, наједном веома изразити одсек клиф на нижој површи, око 145 m, и осталим нижим, до оридске цркве. Прегиб са површи од 160 m врло јасан и извијуган.

Село нема нигде место до праве реке, зато долиницу коју граде поточићи Корито и Орашће, зову Река. У Орашћу извор звани Орашће избија из жутог песка (има белог, зеленог и др.). У Орашћу била пред рат направљена чесма, сад покварена (није извршена каптажа како треба). Орашће је у Јанковића мали звано Корито. У Симеуновића мали „Бунарић” жива вода. У Петко- вића мали има жива вода звана Блато. Вода у селу највише из бунара. Црвени песак на дубини од 18 m. Песак није чист већ помешан са земљом глином. Од Црвене мејане, па ка Симеуновићима, на целој тој страни, преко џаде ка Драгојевцу, на дубини од 16 до 20 метара наилазе на црвену земљу. Код Црвене кафане вода из бунара осећа се на јод. На Брековцу, између Звезда и Драгојевца, у Дубрави, има место звано „Урвача” где се урва земља. Ту су њиве црна смоњача, из те смоњаче, на вису плитко избија вода на самом брегу. Од Петковића мале, одмах уз џаду, протиче поток звани Блато, а од Симеуновића мале, поток звани Алуге оба се састају испод Симеуновића мале и иду у Драгојевац.

Живко Петковић и Нинко Чолић имају по један долап на „Реци” Нинко у Орашћу потоку, а Живко „сниже”.

Преслава сеоска Бели четвртак први четвртак по Тројицама. Село се скупља онда код Водице на џади, између Петковића и Јанковића мале, код Задруге (пола километра од школе, идући Шапцу). Ту мисле задружни дом да подигну. На месту званом Водица, код млина, крст од храстова дрвета.

Гробље, једино, у Јанковића мали по страни потока Орашћа, који је с десне стране, а с леве, Корита.

Кад су 1941. године испред казнене експедиције копали ровове преко џаде да би Немце зауставили, наилазили овде, баш пред школом и магацином, костуре на дубини од једног и по метра. Слушали да на Брековцу било место звано Црквине. Преко од школе (она на десној страни пута идући Шапцу) била нека „Бобија” било високо место, као нека гомила, навучена земља (насута земља зове се бобија). На Водици има споменик сељацима који су умрли од куге кад је некад владала овуда. Има споменик „летопис”. Натпис на белегу код Водице: „Сије белиг Петра и Крсте Илије и Трифуна умреше от куге 10 гроба”. Кад су се насељавали тако причали стари овде биле све шумурине. У њих се склањали од Турака, јер Турци нису смели у шуму никако, а „Срби су били ’ајдуци откако су постали”.

Село Трбушац има 108 кућа и 560 становника.

Фамилије. Јанковића мала:

Најстарија фамилија у селу су:

Стојановићи (1 к., Никољдан). Они су први досељени. Маринков (50 год.) деда Митар даље не знају порекло.

Јанковићи I (2 к., Св. Лука). Богосављев (57 год.) чукундеда Јанко не знају одакле су дошли. За Богосављевог деду Милана, оца Михаила (78 год.), била удата Станија, од рода Гачића у Лојаницама. Гачићи 1813. бежали преко Саве, па се после вратили.

Јанковићи II (2 к., Лучиндан, и по имању и по оцу). Радојичин деда Лаза из фамилије Павловића, званих Обрадовића, ушао на имање уз пре- удату мајку. Други син удове остао на очевини.

Мијаиловићи, звани Стојићи (10 к., Никољдан). У овој мали 9 к. а 1 к. у Симеуновића мали. Не знају одакле су. Крстивојев (61 год.) деда Илија.

Чолићи (19 к., Ђурђиц). Порекло непознато. 7 к. у овој мали, 12 к. у Петковића мали. Јанка и Павла (око 50 год.) прадеда Мића.

Урошевићи (9 к., Аранђеловдан). 7 к. у овој мали, 2 к. у Петковића мали. Обрадов (34 год.) прадеда Живан (86 год.) живи у Шапцу, у Доњем шору (кад се улази од Думаче).

Спасојевићи, звани Драчићи (3 к., Јовањдан). Добривојев деда Аксентије из Босне, из села Драчића.

Кузмановић Велимир (1 к., Св. Никола). Дошао на женино имање из Скупљена, пре 10 година, у Урошевиће.

Срећковићи (9 к., Ђурђиц). 4 к. у овој мали, 5 к. у Петковића мали. Досељени из Босне. Живанов (60 год.) и Милићев (47 год.) чукундеда Срећко он из Босне дошао. Срећкови синови били Живојин и Живко.

Попадићи-Трифуновићи (1 к., Никољдан). Дошли из Јевремовца, пре око 85 година.

Петровићи (2 к., Ђурђевдан). Цигани Гурбети говоре и сад цигански, фараонски на месту званом Бобија, преко од школе, која на десној страни лута, идући Шапцу. Шесторо браће у једној кући: Мија (25 година, саговорник), затим Петар, Никола, Јован, Душан и Милош; а друга кућа Милан и Анђелко браћа од стрица Мије и других, а синови Живорада. По предању њихов прадеда Милован, ковач, дошао из Пољске, односно Варшаве. Ишли са чергом и колима. Седео неко време са чергом у Предворици. После од села добио парче земље и направио кућу у Предворици. Тамо прадеда Милован и умре. Онда за дуг од 100 динара продата им кућа и земља. Тада је Петар поново прешао у чергу и населио се у Трбушац на џади. Ту добио два ара земље од Живојина Симеуновића. Петар као ковач живео до 1941. Убили га Немци пред његовом кућом у 82. години живота. Када су изгубили имање у Предворици, Петар је имао 30 година, био ожењен, имао ћерку Милку. Онда се Петар вратио у Пољску, код Варшаве, заједно са Јовановићима од циганске фамилије што су сад у Богатићу, и још са већом дружином ишли по селима, радили котлове, ковачки посао. Тамо се потукли са Пољацима они их напали косама и грабуљама и тад побегли. Пољски Цигани их мрзели, тукли их опако, отимали им девојке. Наши Цигани звали пољске Ловарима.

Петковића мала:

Петковићи (7 к., Ћурђевдан). Чедомиров (67 год.) прачукундед Петко из Калиновца код Бањана (Уб), а тамо из Босне. Чедомир звани Пуја нису се деца држала, па бабе дале такав надимак, а његов брат Тихомир. Остала прича: кад се 1813. године бежало преко, онда Петковићи пребегли преко, а у селу остало закопано благо; кад им је кућа дашчара запаљена од Турака, онда се злато истопило и потекао поточић златни.

Милошевићи, звани Швабићи (1 к., Никољдан). Сретенов (43 год.) отац Драгић, деда Живко. Неко дошао жени у кућу баба узела неког Швабу, оца или деду Живковог.

Богдановић Јаблан (1 к., Степањдан слави на очевину, а на материнство Никољдан, само пали свећу). Он дошао из Драгојевца 1926. Довела га мати „кад му ћале изумро” један брат остао на очевини, овај дошао на материно имање.

Стефановићи, звани Вуковићи (3 к., Мала Госпојина). Населили се, деда дошао из Мрђеновца. Дошли на имање Вуковића, пре 90 година.

Димитрићи звани Вуковићи (1 к., Госпојина мала). Можда су у њих као старе Вуковиће дошли Сгефановићи. Они су из Босне.

Тодоровићи, звани Шатрићи (4 к., Никољдан). Слушали од Живана Тодоровића да су из Црне Горе (звали их Ере из Херцего- вине). Живан има сина у Новом Врбасу поручник Вукашин.

Обрадовићи, звани Павловићи (2 к., Лучиндан). Не зна се порекло.

Глигорићи (1 к., Ђурђиц). Радован Глигорић из Скупљена, пре 26 година дошао — презиме по мајчину роду, Глигорићима.

Симеуновића мала:

Симеуновићи, звани Мрвићи (14 к., Никољдан). Радосављев (31 год.) деда Милош. Не знају даље. Неки Симеун дошао, не знају одакле. Можда из Босне (?).

Павловићи (4 к Никољдан). Били су и они Симеуновићи па прешли на неко имање Павловића, по њима презиме. („Био обичај, кад одеш на имање, било као зет, било као посинак, узимаш славу и презиме”).

Ференчевићи (1 к., Ђурђевдан). Ђура (52 год.) памти порекло од прадеде Новака. Ђура дошао из Србобрана 1925. у Трбушац, као машинбравар, и ту уз жену добио имање. Старина, колико памти, им је из Србобрана. Са Чарнојевићима дошли до Србобрана, хтели у Русију, али им Мађари нису дали.

Миљковићи-Шумари (1к., Јовањдан). Живорадов (44 год.) деда Грујица дошао из Мрђеновца овде, искрчио нешто шуме, заузео земљу и нешто докупио зато се зову Шумари.

Радојичићи (1 к., Никољдан). Борисав ушао девојци у кућу из Скупљена, пре 15 година. Ушао у Стојиће-Мијаиловиће, а учио је занат код Ференчевића.

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 72-76), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић