Порекло презимена, село Корман (Шабац)

Порекло становништва села Корман, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Од старине село се дели на Горњу и Дојну малу. Дели их пут са џаде од Лојаница за Жабар.

Село је друкчијег типа од осталих: на истој површи, скупљено око једнога пута скоро ушорено. Према главном путу су куће, иза њих на кућноме плацу уз окућницу воће, баште, њиве, некад у комплексу и читавих 5-6 hа, а у Мирка Старчевића, у Дојној мали, 12 hа заједно (свега 60 ари одвојено), слично и у Љубе Николића у Дојној мали такође.

Старо средиште села било код Гробља на Водици ту биле заветине. Сада код дома културе у Горњој мали. Код Водице где држао Корман заветине у Дојној мали, код Ђурића ту био велики храст, око један и по метар у пречнику, стар преко 300 година.

Преко Добраве кад су Турци још владали била црква у Широком, пре подизања оридске цркве. Испод Стражијевца било старо корманско гробље, код оридске цркве, па пренето сад скоро под село (испод Дојне мале). Кад су копани темељи на Ориду за судницу (изгорела), онда нашли земљану ђулад, више комада. У Широком близу „црквице”, нашао велике узенгије Живковић Драгомир на својој њиви. А у Ливадама више Широког, опет у близини црквице, налазили и гробове људске кости ископавали. Подрумине су на месту званом Широко; тамо били збегови стари, из турског времена пре устанка за села Жабар, Корман, Мишар, Јеленчу, Малу Врањску, Поцерски Причиновић (Оџино село). Стари причали да поп Лука Лазаревић у боју на Мишару напао Турке коњицом из Јеленачке шуме.

У теснацу корманском у долини Добраве пред излазом у савску равницу (баш испод воденице Топузоваче из Предворице) биле су 4 воденице: једна мишарска (поредовничка), прва до Топузоваче, друга корманска (поредовничка) обе пропале од поводња пре рата; а испод ових Пантелића воденица, браће из Кормана и четврта Цинцаревића са Орида и она пропала. Стога сада, поред Тупузоваче из Предворице, само још једна корманска воденица браће Пантелића (обновљена пре 30 година). Старе турске воденице биле свега две: Топузовача и мишарска (одмах сниже, на улазу у теснац).

Долапа има у Корману 24, заједно са Оридом. Прве долапе подигли Пантелићи, звани Аџићи, и Мијаиловићи. Ови долапи подигнути још пре око 60 година; оба подигао неки Бугарин Данко.

У селу 77 кућа и 416 становника.

Фамилије. Горња мала:

Живковићи-Соколовићи (11 к., Јовањдан). Савин (43 год. он председник МО Орид) чукундед Живко из Сокола зато се презивали Соколовићи. Живко имао брата Матију од њега су Матићи у Дојној мали, такође звани Соколовићи. Исти род сад тамо само једно женско чељаде.

Мијаиловићи (18 к., Алимпије) од једног порекла, један „стуб”. У Горњој мали 15 к., у Доњој мали 3 к. Једна кућа „башка” „на Ориду”. Дошао Ћира Ћирић из Мајиновића, испод Медведника, и довео три сина, пре Мишарске битке. Ћирин унук Илија, као барјактар, био у боју на Мишару. Мијаило, Никола и Стеван три рођена брата дошла, три сина Ћирина. Од њих су сад три фамилије: Николићи и Стевановићи у Дојној, и Мијаиловићи у Горњој мали. Они отуд из Мајиновића до скоро распитивали за ове.

Пантелићи звани Аџићи (10 к., Јовањдан). 6 к. овде у Горњој мали, а 4 к. у Дојној. Старци нису никада чули за ове да су досељени ни да су староседиоци. И они се свакако доселили кад и остали.

Арсеновић Јездимир (1 к., Јовањдан). Из Мрђеновца. Преко 50 година како његов отац Степан ушао у кућу Мијаиловића (Алимпија) и сад у Мрђеновцу има Арсеновића.

Тормановићи (1 к., Степањдан). Филипов отац Имре дошао као Шокац пре 60 година служио. Славу узела његова деца Филип, Иван и Милан и жена Францика корела га деца због славе; узели трећи дан Божића кад има меса.

Суботић Миленко (1 к., Никољдан). Од Љубовије 1945.

Дојна мала:

Николићи (10 к., Алимпија слави 8 к., а Јовањдан 2 к.) Они су род Мијаиловића из Мајиновића.

Стевановићи (4 к., Алимпије) исти род као Николићи I и Мијаиловићи.

Николићи II (2 к., Јовањдан). Из Прова дошао у фамилију Николића I отац Јанка, Миладина и Рајка пре око 100 година.

Костићи (2 к., Митровдан). Они су из села Буф близу Битоља односно Лерина; 1892. дошли као тестераши и ту од Ковановића из Орашца купили имање и населили се.

Недељковићи (1 к., Митровдан). Заједно са Костићима дошли из села Буф. Око 15-20 година живели у једној кући, па се после разделили. Костиће и Недељковиће зову „Гоге”.

С тарчевићи (2 к., Алимпије). Мисли се да су стари, да су „они први у овом селу закопани”. Милош, отац Микаила, Луке и Љубинка, зван „Дургић“.

Јанковићи (3 к., Никољдан). Не зна се порекло. Мисле да су старији од других.

Ђурићи (1 к., Ђурђевдан). Из Босне пре око 70 година дошао Миле овде, преко Жабара, где су најпре служили.

Миланковићи (1 к., Ђурђевдан). Звали се Рватићи. Милош Рват, умро „швапског рата” 1916. стар око 70 година, досељен пре око 80 година са братом из Прека, из Хрватске.

Банићи (2 к., Мратиндан). Из Јаловика пре око 100 година. Има Банића и сад тамо.

Деспотовићи (1 к., Аранђеловдан). Из Дреновца мачванског 1897. Јеврем дошао добио 25 ари од мајчине фамилије из Николића.

Дамјановићи (2 к., Лазарева субота). Њихов отац Илија служио Топузовића Симу у Предворици; отуда пре 50 година овамо, а у Предворицу из Босне пре око 70 година.

Димитријевићи звани Цукићи (3 к., Јовањдан). Коста и његови синови Живојин, Сретен и Никола. Коста био баштован у Раденковићу (Мачва) и отуда овамо 1899. Старији синови Живојин и Сретен рођени у Раденковићу. Зову их Бугарима.

Васиљевићи (1 к., Јовањдан). Милан из Дреновца, пре 50 година ушао у кућу Матића званих Соколовића. Од Милана син Милорад.

Изумрле фамилије све из турског времена, биле ту пре Старчевића, су: Тураловићи, Лазићи, Шећеровићи и др. Остала прича: ”Кад је био вашар у турско време на Долини (где су сад Владимирци), онда изишао један Турчин и позвао: ко сме од Влаха (Срби тако Србе зову босански Турци) да се порве с њим. Ко кога обори да га закоље. Онда један од Тураловића или Лазића изумрлих фамилија из Кормана, изишао Турчину на мегдан, оборио, и није га заклао; нису дали остали Турци.”

Петар Ђорђевић, баштован, из Бугарске, из Трнова био у Корману пре 35 година, око 5-6 година као печалбар.

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 87-90), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Порекло презимена, село Криваја (Шабац)

Порекло становништва села Криваја, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Село се дели на пет мала. Грло од Добраве извире у овом селу, изнад мале Бучје, испод брда званог Умка између Букорске Главе и Брачинца. На левој страни реке су Пајковача (на карти Горња мала) и Дојна мала. А на десној страни реке Бучје, Ракита и Борковац мала. Свака мала има свој засебан атар знају се међе као да су то засебни засеоци. Мала Пајковача око истоименог потока који долази од Кика и Брачинца. Горњи део мале Пајковача лежи на површи, на темену кривајске косе. А доњи делови исте мале, доста одвојени од горњих делова, леже на I, II и III речној тераси, као и на IV речној тераси (II и III најтипичније).

Идући уз Добраву од Одбора, над путем се, на десној страни долине, издиже „Град” тераса IV чији одсеци, око 30 m над реком, врло стрми, под ситногорицом. Испод Града, код Ракића перила, јасан положај и пад филитне серије (кристаласти шкриљци тзв. II групе палеозојски). Слојеви мењају пад ка истоку и североистоку; пружање, уз пад око 70 степени поглавито меридијанско у правцу долине на овоме месту.

Ниже Града, ближе Одбору, на излазу потока Борковца, осамљена главица Камењак, где каменолом Месног народног одбора. Каменолом на страни главице супротној од пролаза пута над самом Добравом, чија долина овде више у облику сутеске. Пут пролази кроз седло удолину између главица од врло отпорних филита са силификованим и пешчарско-кварцитским партијама (зато ту добар каменолом). Поток Борковац излази непосредно под Главицом у Добраву с десне стране. Његовом бочном ерозијом с леве стране потока при ушћу могло је наступити снижавање рта који је везивао главицу Камењак с десном страном долине. Међутим, када би се нашли неогени седименти изнад тога преглоданог рта, онда би то седло удолина, могла бити и стара долина Добраве, из времена пре неогене језерске трансгресије. Била би то, дакле, епигенерска сутеска.

Код ушћа реке Раките, с десне стране реке Добраве, престаје у долини филит и настаје кречњак, модар, врло чврст „камен кречар” сличан волујачком, али није тако добар, љући је,тврђи, мање чист, креч жућкаст. Зато га производе само за сеоске потребе, не извозе као Волујчани. Река Ракита извире од Клака (нема извора, нема грла, нема слива). Уз Добраву, усечену одавде у кречњаку, одсеци испод терасе од 30 m врло стрми изразитији него у шкриљцима.

И тако, све до рта испод кућа Драгојевића на саставцима Добраве и с десне стране потока Миљевца. Ту се у усеку пута, исто као и у речном кориту Добраве, јавља црни кречњак исте серије са интеркалацијама филита. Навише, преко кречњака, над усеком пута, покривени хоризонтални слојеви трошног, једва нешто слепљеног пешчара жућкастог песка цементованог глином. Чини прелаз у глиновите пескове. Испод њих јављају се слојеви беле чисте глине, коју истраживао инж. Лука Зечић за порцулан. Код прве куће Драгојевића, близу куће Јокића, отвара се изнад долине Добраве поглед ка Церу: испод Тројана изванредно јасне контуре прибрежне терасе Коњуше, качерске фазе врло типична слика као профил а испод одсека абразионе терасе Коњуше на којој Коњушница, највише заравни неогене плоче у подножју Цера, а у саставу Кривајске косе, Руштанске косе, Волујачке косе дисецираних кривајским и руштанским крацима Добраве.

Изнад манастира Криваје, на десној страни долине Добраве, преко кристаластих шкриљаца правац југозапад — североисток, пад северозападу око 45 степени, а.в. 155 m су неогени језерски пескови, крупнозрни, зеленкасти, сивкасти и црвенкасти, овде хоризонтални. Навише, још боље откривени неогени седименти у а.в. 165 m, глине жућкасте, беличасте. Преко ових опет песак. И ту се примећује бољи положај слојева према засеку денудационе површине: ка југоистоку око 10 степени нагнути неогени слојеви.

Код куће Церовца Живојина, у Борковцу мали је II речна тераса на висини од 65-70 m (190 — 195 m а.в.) и веома типично очувана зараван, усечена у неогеној дисецираној платформи. Идући навише, ка кући Димитрија Церовца, у усеку пута види се модра глина са интеркалацијама модрих, жућкастих и црвенкас- тих пескова са оксидом гвожђа.

Више мале Бучје и куће нашег домаћина Димитрија Јокића, у а.в. 270 и 285 m су две вртаче; обе леже у једној истој дољи, скаршћеној долиници дисециране широке заравни.

Око Добраве и њеног главног изворног крака Пајковаче („Горња мала” на карти), изнад долине чије дно усечено од 155 m код ушћа Раките, па до око 150 т испод мала Бучје и Пајковача — свуда темена коса у карактеристичном нивоу 220 — 240 m, па и 245 m.

Изнад ове површи код мале Бучје, где она и лежи, предео око врела зове се Вртаче. Тај предео под вртачама, у којима гаје кукуруз, пасуљ, пшеницу у „предолцима”, а на странама су и виногради, захвата простор од више хектара. Изнад Вртача а према Букорској Главици је место звано Варошковац; назвање остало од Мацара.

О д куће нашег домаћина Митра Јокића, уз Бучје малу навише иде се теменом косе преко језерског пода абразионе равни пиносавске фазе 245 m навише ка Умки, где једна више интерлатентна стадијумска, у овом крају најважнија прибрежна тераса од 290 — 295 m испод Брачинца (337 m) и Букорске Главице (405 m), као и испод Умке (398 m), између ова два врха. Испод саме Умке су вртаче.

Целим подножјем од Букорске Главице, преко Умке и Брачинца до Кика, испод Цера, изражена прибрежна тераса рипањске стадијалне фазе од 290 — 295 m. И ова виша од 295 m као и нижа од 245 m су усечене језерске абразионе терасе у црним кречњацима, можда кристаластим кречњацима, и овде истим као и изнад Новог Села, под Видојевицом, и од Петковице до Волујца, само овде мање чистим, битуминозним, црним.

Четири су вртаче уврх Бучја мале под Умком и Букорском Главицом. Најнижа од њих још мокрог дна од баре последње кише пре 5-6 дана. Сликано у пролазу низ све четири вртаче дуж дислокационе линије модрих кречњака испод венца Букорска Главица Умка – Брачинац – Кик – Цер. Управно на правац пружања овог низа од четири вртаче последња и најнижа, око 20 m удубљена у левкастом облику испод површи. Стрма јој страна под виноградом изнад баре иде у правцу дислокације север — југ, односно пре у правцу пружања слојева. Крај баре је кукуруз, одсек вртаче под виноградом; онда сачма (кукурузовина). Страна вртаче под дебелим алувијом од црвенкасте глине. У продужењу горњих вртача испод Букорске Главице и Умке група доњих вртача, на Јовчишту, испод Умке. Док су горње четири вртаче овде у истој линији, још четири у самој једној већој која срасла са другом већом. Две средње, на дну прве веће, под барама, биле доскора под утрином према оквиру, изузев страна с виноградима, испод Умке. У првој великој доњој вртачи стропоштаног дна од алувијалне глине овог пролећа кад је вода наишла, она се проломила: алувијална вртача 4 — 5 m са понором.

Последња вртача држала језеро 5-6 година. Прокопали је за време окупације у правцу дна вртаче за један хват дубине, а 5-6 m даље од језера (језеро било дубоко 4 – 5 m) и дошли у копању до кречњака, Канал најпре без везе са језером, у глини алувијалног оквира. У исто време 1943. с пролећа, кад су копали канал код језера, жене испод вреле у бистрој води прале кошуље. У један мах ударила вода до појаса низ врелско корито хтела да однесе кошуље и текла сат и по. Онда је, проваљивањем оквира између канала и језера, истекло језеро; вода доле у врелу избијала мутна, и нестало тог језера. Прошле године пре гпоследња алувијална вртача слично провалила се, и језеро које је трајало 4 године, отекло само.

Кад удари киша, онда Врело по пет дана мутно, те Драгојевић Ранисав иде за воду за брдом, на Јовин точак. Има још једна осамљена вртача, код његове куће, и сад већ две године под језером. Али помало налази одушнице и пресушује пушта воду у дол врела, с леве стране долинице за 50 – 60 m даље наниже; кад су кише и топљење снега, онда избија из Ранисављеве вртаче кроз његово врело на горњи извор, код стазе; у лето и за време суше, горњи извор засуши кроз рупу се чује шум воде, а избија на доњи извор, око 7 m ниже, врло слабо, али не пресушује. Чак ни онда кад Ранисављево језеро сасвим пресуши (ређе, не сваке године, преко лета). Ранисав обавештава да у правцу Цера има још једна вртача ка Јовином Точку, изворцу; мања од Рани- сављевих, а испод ње изворац Јовин Точак у јарузи, ниже штале Младена Андрића из Пајковаче.

При повратку преко Врела сада изнад усека његове долине преко блажих падина дисециране површи у а.в. 275 m, преко застора од иловаче, наилази се на облутке од кварца (белутак величине песнице поједен са свих страна шупљикама). Даље, преко истога нивоа, при повратку у Бучје, исто као и над Врелом, наилази се овде-онде на детритус од „криже”, жићкастих филита, више у облику аргилошиста, али ипак метаморфозирани, са танким, једва видљивим љуспицама леридита (сићушног белог лискуна). Међуслојевне пукотине овога филита као и друге пукотине су мрко мангански обојене.

Врело Добраве тачно у правцу низа вртача ка северној страни, од најниже је око пола километра удаљено, на дну дола 25 m усечено испод оквира најниже вртаче (275-250 m). Избија у млазу од неколико литара у секунди, из кречњака са блоковима и детритусом уметнутим у глине од распадања. Врело врло јако тако да све воденице од тога врела мељу; има и других изворића, али су сви слабији. Липова вода била врло јака пре но што су је Маџари затворили прича Светозар Јаковљевић (55 год.). Врело њено обртало ваљарице и воденице великобродне (од по 2-3 камена). Када су Маџари затворили Липову воду, онда су се указала три мања извора у томе пределу: Варошковац, испод Умке и Букорске Главице, Дубоки, испод Умке (старински каже Светозар „Вунка”), с оне стране брда, и трећи извор, Ровине, у Букорском атару, испод Букорске Главице. Дубоки извор је изме- ђу Помијаче и Криваје, више Врела, на крају Бучја мале, до Пајковаче; Каменито врело је у Пајковачи; Манастирска чесма (подигнута кад су биле „ћелије” код Манастира).

Реке су: Кућинска утиче у Добраву с десне стране више Манастира, а испод Одбора; Затоњ, с леве стране, између Румске и Криваје преко њега пут из Румске ниже Манастира; ДимитрићаЈаруга, слевестране; Борковац код Камењаче, с десне стране (ту правили ноћас ћуприју); Зидски Поток (испод „Града” испод зида), с десне стране; Ракића Поток, с леве стране; Ракита, с десне стране итд. Пајковача, леви изворни крак а Бучје поток односно Врело, десни главни крак.

Воденице: Димитрића воденица (поредовничка, више манастира, прва узводно), Курјача (поредовн.), Старица, Ракића воденица, Кежа поредовничке, Јевићка (сами Јевићи), Ракићанка, поредовничка, Митра Јокића и Мирка Јеленића ортачка, Погробуша (близу гробља), Драгојевићка, Ковачица воденица поредовничке; Обрада, Станка и Милутина Јаковљевића ортачка, Стојнића Станимира (сопств.), Буљешевића Милоша и Буљеше- вића Живка ортачка, Старка (поредовн.), Љубе Драгојевића и Ранисава Драгојевића (ортачка) одмах испод Врела, Мирка Јовановића (орт.), Раде Веселића (поредовн.), Војислава Јовановића (орт.), Витомира Симића (сам), Лазића Милоша (орт.).

У свим малама има бунара изузев у Дојној мали Димитрића, Гаћарића и Николића, где је пескар камен, безводни камен. Андрићи (Живојин и други) доносе воду са Ракића потока, из камена; Димитрићи доносе воду из Димитрића бунара из истоимене јаруге, а Гаћарићи и Николићи са Црквене чесме. У Бучју мали до скорог времена било врло мало бунара. Сад има 15 копаних од 30 – 40 m (један пресушио од 40 m дубине). Осим тога има више извораца бунарића, са живом водом коју преливају, како у овој мали, у јаругама, испод кућа, тако и у другим малама. У неких од ових извораца „снејачала вода”. Бунари у Бучју: бунар Милана Лазића на крају мале, до Букора: 12 m земље иловаче љута земља, жута; испод иловаче црвени и жути песак („жућак”) 10 m; а тек онда камен „крижа” мекани камен кад га ради. Ипак, то је већ филит! Дакле тамо има такође језерских, већ прибрежних седимената тањи покривач него у Дојној мали. У бунару Раки- ћа у Дојној мали, на површи, 2-3 m жуте глине, онда 30 – 35 m песак и облуци понеки (облић, као бундевић) а и понеки блок белог белутка, 4-5 kg тежине, а после филит.

У Ракити гробље заједничко са Борковцем, на Живановој њиви. ОСИМ тога била још два стара гробља, Церовачко и над Марковићима (50 година и више не сахрањују тамо). Дојна мала са Пајковачом и Бучјем има једно гробље заједничко, налази се на Дојином брду.

Селска водица средиште села званоКаменита, код тополе, код воденице Погробуше ракитске. Ту се раније скупљали на састанке, а сад код школе, више манастира, на реци. Код тополе се скупљају кад се носи литија на Николаје, сеоска водица, преслава. Иначе вашар код школе кажу „код цркве” у старини је манастир био, сад је црква; ту ко хоће „мејанисати”, ту игранка и друго.

Манастир Криваја (сада црква) подигнут у турско доба, за време „неког Мустафа паше који је одобрио милостиња да се купи”. Онда подигнут трем уз цркву (припрата) са мунаром. Ту оџа служио, а у цркви калуђер. Кад су Турци у Карађорђево време истерани, онда скинули Срби мунаре. Манастир Криваја, „по летопису”, подигнут 28 година иза Косовске битке. Биле три сестре: Петра, Ановка и Добрија. Оне су подигле три задужбине: Петра Петковицу, Добрија манастир у Добрињу на Добрави, данашњој Криваји, а Ановка Каонски манастир, у Каони. Оне су то подигле 28 година иза Косова. Узеле од везира дозволу, с тим да подигну цркву и мунаре; онај трем што и сада постоји ту је било мунаре.

Над западним улазом у храм Преображење Господње, у мермерној белој плочи, рељефна старословенска слова: „Изволенијем Отца и с поспјешенијем сина и совршенијем свјатаго духа поче се божествена обиљ Добриња, храм свјатаго Преображенија Господња месеца априла 28: и настојанијем и трудом обор кнезом Ранком Лазаревичем и Теодором Белобабичем и Пантелијом Крнулчем: и Стефаном Јанковичем и при четири игумена: перво Мојсеја Радовашниче, Симеона Каонца и Константина Чокешинца, Исаија Петковчанца и при турецком царју Султану Селиму и Мустаф паши белиградским при Митрополитје Даниље и великотрудом јеромонахом Макаријем јерејом Богданом Б корчем и јеромонахом Дамјаном и прочим православним христјаном”. Пред овим улазом је отворени трем, препрата. (Снимљена и северна врата, тамо година урезана, 1790).

На часној трпези од мермера у олтару, урезано: 17: „сију божественују трапезу приложи раб Божји Михаило Петрович неимар сего манастира: 99.” На десном каменом стубу у цркви, до владичког стола: „Сеј столп откупи благословени раб Божји Андрија Стефанович из села Криваје своме дому за спомен” (од Стефановића из Бучја, и из Раките). Сличан натпис, на левој страни према овоме нечитак. Црквени протоколи воде се од 1837. године, односно од те године постоје. Онда се спомињу попови Новак Поповић и Јанко Ђукановић (1837 — 1844). Онда парохију чинила Криваја, Букор, Румска, Градојевић и Ћуковине, а од 1840. и Метлић. 1844. из Раките мале, породице Николајевића постао парох Василије Николајевић. Метлић се одвојио 1848. Румска привремено одвојена 1848. до 1853. Иза Василија, од 22. VII 1859. па до 1890. парох Јеврем Гавриловић из Румске. Његов син Драгомир од 1881. капелан, умро 1921.

У селу Криваји, на десној страни долине, више „камењаче” са каменоломом, висока тераса или брдо, над реком, звано „Град”; остала прича: „зидала га Јерина”; још мало стоје озидине темељ; повадили људи већину камена, али се познаје још креч у темељима. Проклета Јерина зидала га кад и на Церу Тројан-град. Постоји традиција, сачувана ’у Трбосиљу, да у Тројану, граду Милоша Обилића, иза неких тајних врата има златни астал, сабља, топови, оружје и блага много, све код неке липе.

Прича се да је село у Карађорђево време у пет мала имало само 7 кућа. Кад је био Рака жив од Ракића мале, онда у Дојној мали било свега 7 кућа. Лазар Јаковљевич (58 год.) памти 13 кућа у Бучју; а наш домаћин са ноћишта Митар Јокић, 68 год. стар, памти 11 кућа свега у својој мали Бучју.

Године 1948. у Криваји број домаћинстава 263, број кућа 273, број становника (чланова домаћинстава) 1614. Површина атара је 2228 hа, манастирско имање 10 ћа (имао раније шуме 33 ћа, оранице и ливаде 25 ћа).

Порекло становништва

Од старине чули: свега су три фамилије које су биле овде за време Косова једна у Букору, две у Криваји; у Букору Нешковићи, звани данас Антонићи; а у Криваји су замрли (та двојица су били Марковићи и Станковићи отишли са Вуком Бранковићем и замрли су). Има и сад земљиште звано Марковић одмах до Града брег више Града. (Има прича:) „Кад је био Косовски бој онда много страдала Поцерина јер је Милош Обилић био одавде”.

Станковићи су најстарија фамилија били овде. Неко од њих био избегао од Турака преко, у Аустрију. После 12 година дошао да види има ли кога. Кад је пришао Дојином брду, где била онда црква, ноћу чуо петла који из олтара још озго кљуцао нешто. Црква зарасла била у павитију, лозу; крчио, па кад није могао да искрчи, он запалио жбуње; дунуо ветар и изгорела црква. Зато га прозвали Палицрквић. Сад од Станковића нема овде никог, а у Румској су од њих

Ашчићи (Васа Ашчић и његов отац Миладин). Борковац мала (око 36 к., почев одозго од Метлића):

Арсеновићи (3 к., Аћим и Ана, а на имање церовачко Ђурђевдан). Нису стародревни. Отац Цветину и Павлу а ђед Милошу, Јеврем, из Букора, „на мираз” дошао пре 45 год. (1903.). Тамо их и сад има, око 20 к. Арсеновићи у Букор дошли из Пиве. Павлов отац Јеврем деда Миленко, прадеда Арсен. Он имао поред Миленка још Стевана и Павла та три сина му се родила у Букору; он сам дошао у Букор, док један брат отишао у Бадовинце, други у Цветуљу (Рађевина). Сви се зову Арсеновићи, и ти други.

Церовци (9 к., Ђурђевдан). 8 к. овде, 1 к. у Дојној мали. Стари доселили из Церове, Димитрија Церовца (73 год.) отац Степан, а Степанов дед дошао кад Јадар и Рађевину држали Турци.

Бајићи (6 к., Ђурђевдан). Староседиоци. Милојев (52 год.) отац Милутин, деда Лука, прадеда Иван.

Алексићи (1 к., Јовањдан). Они најстарији овде. Станојев (27 год.) отац пок. Милорад, деда Илија, прадеда Јован. За време Косовског боја неко од њих био заробљен, зато звани Робовићи. Ишао све по месечини ноћу и по звездама, док је дошао овде.

Тадићи звани (надимак) Зечевићи (5 к., Ђурђевдан). Јованов (63 год.) отац Адам, деда Васа, прадеда Јован. Староседиоци, али у турско време седели преко потока Борковац, па после прешли на данашње место.

Марковићи I (13 к., Ђурђевдан). Пантелијин (76 год.) отац Степан, деда Милован, прадеда Тома, чукундеда Пуреш, прачукундеда Марко. Староседеоци. Марко, Сима и Лазар били браћа (у Ракити мали су Лазаревићи, а у Борковцу Марковићи и Симићи). Томин брат Милош убио 4 Турчина кад била међа на Брачинцу и Главици спрема Турске у Јадру: првог убио самог у селу, затим још тројицу што су робили девојку и везали је за реп коњу. Кривају робили Турци из Јадра када је много изгинуло и Турака и Срба одавде.

Симићи I (3 к., Ђурђевдан). Род Марковића.

Лазаревићи (5 к., слава иста). Исти род, у Ракити мали.

Драгојевићи (1 к., Јовањдан). Драгољуб из истог села, из Бучја мале. Драгојевића из Бучја мале има 12 – 14 к.

Дојна мала:

Николићи (4 к., Никољдан), Староседиоци. Борисављев (49 год.) отац Никола, деда Милан, прадеда Иванко даље не знају.

Гаћарићи (1 к., Аранђеловдан). Била баба једна, носила гаће па је прозвали Гаћара. Староседиоци.

Димитрићи (3 к., Никољдан). Староседиоци. Ерчићи – Гавриловићи у Румској, у Ерској мали, били прво насељени у Црквинама, у кривајском атару брдо на левој страни долине, испод манастира, па их Димитрићи одатле истерали.

Живановићи (2 к., Митровдан главна слава, а на имање божанићко Никољдан). Из Корените (Јадар) дошао Матија Коренита после Катанске буне.

Јекичићи (2 к., Ђурђевдан). Из Босне. Живка црквењака ђед убио тамо Турчина у воденици. Дошао Турчин пре и већ почео био да меље, а Миљан се позавађао са Турчином, узео „заустављач” (дрво што зауставља воду у јазу) и њиме Турчина по глави. И одмах отишао кући, покупио жену Николију и децу Тривуна (Триву) и Ранка, па преко леда на Сави преко, и онда у Шабац отуда. Јавио се началнику, а тај иди у Кривају код Марића. Дошао Марићу кмету, а тај га распоредио на имање Тривуна Љиге. Није било куће, па једне зиме ноћивали и становали у каци. Миљан читаве грмове изваљивао за зимовање. Био јак да је два човека са две руке око себе по трипут обносио

Адамовић Радосав (1 к., Никољдан). Стари. Из мале Раките, од фамилије Адамовић, на женино имање, ушао у фамилију Ђурић (и они славе Никољдан).

Андрићи (7 к., Св. Тома). Живојин (73 год,, изванредан зналац традиције), његов отац Марко, деда Никола, прадеда Недељко. Живојинов отац Марко причао да су браћа Исак и Исидор, после Косовског боја, добегли овамо од Плевне, из Бугарске. Настанили се у Метлићу, баш на путу више суднице. Кривајкуша зове се и данас земља тамо. Отуда доцније попели се овамо у шуму и ближе воденицама један у Дојну малу, други у Пајковачу тамо сад Јевтићи звани, Веселићи и Станојевићи од њих. (Има Андрића и у Пајковачи, Срђевдан слава, из Јадра, због Турака избегли од Метлића горе, у Кривају).

Алимпић Недељко (1 к., Степањдан). Из Бучја мале прешао овамо пре 17 година у фамилију Алимпића; из Црниљева (ваљевског) Недељков (66 год.) прадеда доселио.

Андрићи-Крунићи (2 к., Алимпије). Староседиоци.

Ракићи (11 к., Никољдан). Староседиоци. Димитријев (75 год.) отац Тоша, деда Никола, прадеда Петар (и Рака браћа). Раку, кад наишли хајдуци од Ваљева, спасао Тривун Љига, хајдук у доба кнеза Милоша. — Радовановићи (5 к., Алимпије). Стари. Досељени из Врбића(Рађевина), кад је то остало под Турцима, за време кнеза Милоша.

Јокићи (2 к., Јовањдан стара слава, а на имање Никољдан). Из мале Бучје. Био седмо „кућанче” кад се родио Милосав (76 год.). Његов отац Милутин, деда Ђурађ, прадеда Глиша и брат Јован (Јока) из Горње Сипуље у Бучје. Још 2 куће у Дојној мали, још 9 к. у Бучју, а 1 к. у Букору.

Марковић Марко (1 к., Марковдан). Из Јаребица (Јадар), пре око 30 година, преко Румске (служио у Чикановићима).

Трифуновићи (2 к., Алимпије). Дошли из Врбића у Рађевини кад и Радовановићи (због Турака избегли).

Теодоровићи I (3 к., Никољдан). Староседиоци. Осим њих има и

Теодоровића I (Ђурђевдан, 5 к.). У Пајковачи 4 к., у Дојној мали 1 к., на женино имање дошао Величко (слава Ђурђевдан).

Божанићи у Дојној мали, изумрли пре око 80 година; девојке се од њих поудавале Живка у Бојић, у Марковиће, Стеванија у Крнуле, за Милана Куђића, а трећа на трећу страну.

Пајковача (трећа мала Криваје, испод Бранчића и Радоњића брда), полазећи од Радоњића брда, одоздо:

Јованчићи (11 к., Ђурђевдан). Староседиоци. 1 к. одсељена пре 4 год. у Мајур.

Aлимпићи -Цикотићи (9 к., Ђурђевдан). Из Цикота, из Јадра, кад и остали Јадрани. Памте данашњи старији кад су сви били у једној кући задруга од три брата.

Петровићи I (5 к., Ђурђевдан). Староседиоци.

Петровићи II (3 к., Аранђеловдан). Њихови стари из Горње Сипуље у Јадру. Ублизу су, поток их дели. (Сваки род једно брдо).

Симићи II звани Калајџићи (4 к., Ђурђевдан). Староседиоци.

Станојевићи (4 к,, Томиндан). Староседиоци. Били „чпијуни” за време Турака.

Марковићи II – Крџићи (2 к., Никољдан). Староседиоци можда.

Јевтићи (8 к., Томиндан). На два места, једна јаруга их раздваја, Откад памте старији била једна кућа, после се разделили.

Андрићи (5 к., Томиндан). Досељени из Јадра, кад и други.

Матићи (1 к., Ђурђевдан). Староседеоци. Само једна жена остала. Били Милош, Добросав и Веса браћа, изумрли.

Буљешевићи (7 к., Ђурђевдан). Староседеоци.

Цикотићи (5 к., Ђурђевдан). Из Цикота у Јадру, кад су Турци тамо владали.

Ракита мала:

Адамовићи (19 к., Никољдан). Милинка Адамовића (86 год.) отац Матија, деда Пантука (Пантелија). Предак Адам се доселио из Драгодола, из Ваљевске Подгорине, он био Пантелијин отац или ђед. Пантелијин брат Макевија одселио се с другим братом Нешуком у Јевремовац – Муселин, тамо их има 11 к., зову се Макевићи, по Макевији. Слава Никољдан за оба дела рода. Нешука био капетан. И сад у Муселину његова сабља дуга „к’о астал”, кнез Милош му поклонио, заједно с атом, две кубуре и пиштољ.

Стевановићи (2 к., Никољдан). Живе на адамовићкој земљи. Петру преписао Драгомир Адамовић имање јер није имао деце. Петра (67 год.) родила мајка ванбрачно, била удовица.

Драгојевић Душан (1 к., Јовањдан). Прешао из Бучја мале овде на имање.

Драгојевић Марјан (1 к., Никољдан на имање, Јовањдан сопствена слава). Из Бучја мале. Старином од Крагујевца оба Драгојевића.

Лазићи су иста фамилија, од Сипуље Горње односно Крагујевца.

Јовић Милан (1 к., Аранђеловдан), звани Зекић. Његови стари од Качера (село), од Ужица, пре 70 година. Мијаило Адамовић није имао мушке деце, а измењала се два зета за његову ћерку Стеванију. И кад и други зет погинуо, онда Миланов ђед предао земљу досељенику из Матијевца, Драгомиру, оцу Милана Јовића.

Марковић III Милорад (1 к., Јовањдан, а на имање Никољдан). Из Мале исте од Марковића призећен ћерци Ђурђе Аврамовићке. Његов отац Живко доселио из Дојне Сипуље, из Јадра, пре 60 година.

Лазаревићи (5 к., Ђурђевдан). Помештени из Борковца, овдашње мале на имање Адамовића; узео их на трећи део имања да раде, а ђед Светозара, рођеног 1876. Милутин, ишао као пандур уз Нешуку. Цело имање радили, а кад их оделио, дао им трећину имања. У Борковцу нема више Лазаревића. Староседиоци.

Николајевићи (3 к., Игњатије). Из Купинова њихов ђед, поп Василије Николајевић, дошао на парохију и после купио Нешукин део имања у Адамовића, кад су остали без пара (за 60 дуката дао попу 20 hа).

Ђукановићи (5 к., Алимпије). И они стародревни, досељени кад и Адамовићи.

Поповић Павле (1 к., Алимпије). Њихов прамђед поп Јанко Поповић, род Ђуканов (од Ђукановића).

Марковић Драгутин (1 к.) и Марковић Миливоје (1 к.), браћа Милорада Марковића III, живе на имању Поповића Павла (Алимпије слава на имање, а Јовањдан сопствена слава). Порекло Марковића III из Сипуље Доње, пре 60 година.

Поповићи (6 к., Никољдан). Рајков (63 год.) отац Живан, деда Станко (и брат Мића), прадеда Марко. И они су „стародневци”, не зна се ко је био поп, био пре Марка.

Бучје мала:

Лазићи I (2 к., Ђурђевдан). Пореклом Кузмановићи из Недељица у Јадру; пребегао кад је убио Турчина што је напаствовао његову сестру. За време устанка Карађорђева доселио Лазо звани Ајдук. Ајдуковао противу Турака са Марком Штитарцем и још 10 другова (увек 12 другова). Ајдуковали 12 година. Лазо се оженио из Димитрића, из Дојне мале, жена му Марија била.

Лазићи II – Драгојевићи (3 к., Јовањдан стара, очинска слава а Ђурђевдан имањска слава, где је дошао у кућу). Милошев (48 год.) отац Светозар, деда Милош, прадеда Пантелија, чукундеда Нешко, његов отац Драгоје. Драгојев отац био врло богат, имао 6 синова; када је шестог, Драгоја, оженио, онда орали на њивама са шест пари волова. Драгојева жена била редара; шест дана носила ручак на њиву, а свекрва је није нудила хлебом код куће, док би орачи, све што је она на њиву носила, сами појели. Шестог дана кад је тако остала без ручка, заплакала пред свекром. Онда је он казао сину Драгоју: „Сине, жену за руку, идите у свет! Пустите волове, јер неће ништа родити на њиви зато што је редара заплакала.” И тако Драгоје прешао у Јадар, у Горњу Сипуљу; тамо изродио пет синова. Од тих пет синова овамо у Бучје у Кривају, дошао Нешко; од њега су. Он био капетан после Марка Штитарца у Шапцу и у Владимирцима (за Кривају био срез у Владимирцима до пре 50-60 година). Осим Нешка у Бучје прешли још: Гаврило од њега нема никог; и Стеван од њега Јаковљевићи. Друга два брата остала у Горњој Сипуљи – Драгојевићи се зову и сад, зову се са овима овде и сад „рођаче”.

Марковићи IV (4 к., Ћурђевдан). Староседиоци.

Ђекићи (1 к., Јовањдан главна слава, имањска, а очева, стара слава Јовањдан). Доселили се из Бадање Дојне, дошао Цветин на имање некога Марка званог Крбуља, пре око 80-90 година. Има их и сад у Доњој Бадањи.

Јаковљевићи (7 к., Јовањдан). Исти род са Лазићима II Драгојевићима, потомци Стевана, сина Драгојева. Пореклоим од Крагујевца, преко Горње Сипуље.

Јокићи (9 к., Јовањдан). Из Горње Сипуље (в. Јокићи у Дојној мали). Митар (68 год.), његов отац Цветин, деда Петронија, прадеда Јевто; Милоје Јокић (43 год.) далека фамилија Митру.

Живорад Митровић (1 к., Митровдан). У Дојној мали. Корпар, из реке узима пруће. Чергари били, Гурбетини. Реџа, дед Живорадов, дошао из Слатине. Реџин син Мика, Милан покрстио се, крстио га Живана Андрића отац Марко, у трему црквеног манастира Криваје. Реџин син Мика покрштен Милан, Амза Кезир Владислав, Муја Никола, Рама Ранко.

Кадрићи (1 к., Митровдан). Гурбети, Удовица Милица са женском децом; пореклом од Пећи, 1878; поробљени у рату, па их овде покрстили. Припадају Борковцу, крај реке.

Јовановић Јован (1 к., Митровдан). Гурбет. Из Пејиновића пре 10 година. Припадају мали Борковац, крај реке.

Матићи (2 к., Аранђеловдан). Корпари, сепетари. Гурбети. У мали Борковац, крај реке. Из Слатине Никола око 1910. дошао, а Николин отац Новак из Мачве, пре 50-60 година.

Шкорић Илија (1 к., Јовањдан на имање, Степањдан очева слава). Ћурчи