Порекло презимена, село Румска (Шабац)

Порекло становништва села Румска, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

У Горњу малу села Румске спадају ове „мале”: Поља или Лазића Поље, Крстића – Костадиновића мала, Поповића мала, Грујића мала, Јевтића мала;у Дивич малу спада још и Грујичића мала са Грујичићима и Лукићима II; изнад Дивича мале до Грујичића, на месту званом Крам, налази се Циганска мала, звана Крамски Цигани; остале мале су: Средња мала, Сређ мала (средишни предео, између јаруга), Ерчића мала (нема фамилије на то презиме, само се мала тако зове по досељеницима ерским), Мелентића „мала” (између две јаружице одвојени од осталих Ерчића, али ту у близини), Ђерића мала, Богдановића мала, Дукића мала, Јовичића мала.

Силазећи са друма на Великом Брду, где је платформа језерских седимената дисецирана у а.в. од 240 m, путем за Дукића малу, долази се, више ове мале, на највиши речни под Добраве а.в. око 220 m. Још даље, наниже низ исту косу, преко благог превоја силази се на сасвим јасан и још шири под од 200 односно 70 m, где прве куће Дукића мале, а затим, код МНО и Задруге, такође још 20 m нижи речни под, одвојен од горњег изразитијим прегибом од 180 m односно 50 m, још типичнији и очуванији него претходни.

Посматрајући одавде на другу, десну страну долине, тамо се испод главица и плоча дисециране језерске платформе виде веома јасно оба виша речна пода, од 90 и 70 m, онај од 90 m као највиши, више у виду флувијалне површи.

Подови на коси Дукића мале, као и сама коса налазе се између дубоких усека бочних долиница, од којих неке имају и живе воде. Ови поточићи, ограничавајући косе, граниче уједно и поједине мале, које се држе засебних коса. Свака мала скоро редовно на засебној коси. Све у неогену.

Идући од Дукића мале, са треће флувијалне терасе (50 m над Добравом, чије корито испод Дукића мале у а.в. 130 m), на којој и МНО Румска, прелази се преко усека Грабичког потока (усечен за 30 m) са његовим другим бочним притокама. Долиница Грабичког потока усечена у меком неогену тзв. „младих” облика, скоро V облика. Идући уз долину реке Добраве, са заравни терасе од 50 m у Дукића мали, доспева се у Средњу малу која је на истом речном поду, чија је висина овде, навише уз долину, за 10 m виша. Пут низ Средњу малу косом води терасом од 50 m (трећа) доста широка, тако да је на тој тераси највећи део мале. Преко речног прегиба силази се натерасу IV од 30 m, на којој доња школа. Врло типична пространа тераса. Преко стрмог одсека испод школске терасе долази се на најнижу терасу 8 — 10 m, пету, која је под ливадама и кукурузом. Речно корито Добраве усечено 3 – 4 m у најнижој алувијалној равни последње терасе. Док на левој страни долине серија од ових пет речних тераса, на десној страни одмах одсек рта између Добраве и Кривајске реке. Тај одсек од 36 m одмах изводи на четврту терасу, на којој навише уз реку, на два места су куће.

Река носи гранит с амфиболитима, амфиболит који чини интеркалације у гнајсу (гнајс, микашист, филит, кварц бели из кварцитних пегматитских жица).

Поток између Пандуровића пута, на граници атара Румске спрам Метлића, и Ерске мале у Румској, зове се Језеро. Била уврх потока испод друма велика бара звана Језеро, па по њој и поток и цео комплекс земљишта назван. Језеро утиче у поток Водени, који пресеца косе између Ерчића и Дукића мале. С ове стране Дукића мале, према Сређу и Средњој мали, је поменути Грабички поток. А на другој страни косе Сређа Средње мале, према Пољима, јесте Дубоки поток. Даље ка изворишту Добраве односно Руштанске реке, јесте главна притока са Цера, звана Церкуша (река), са више поточића Мрњак и други. Церкуша извире са Тројана, од Скакала. Даље су Дивичански поток и Крамуша река, звана и Косовац. Крамска река или Косовац долази тачно испод Кика (395 m), док Церкуша река испод Тројана (605 m). То су и главни изворни краци Добраве, која ово име добија још у Руштанском пољу, пре ушћа Кривајске реке. Пре 10-11 година (1937.) оба главна крака су толико надошла (улето), да су однела три воденице и једну кућу (циганску); у току дана трипут стизао поводањ највећи што се памти.

Извори: У Дукића мали извор звани Обршинац, доле у равници близу Добраве одатле цела Дукића и Ерска мала носили воду плитка жива вода (вуку кола са буретом ваздан и опет пуно воде); Мусићевац у Средњој мали, жива вода брвна била, повадили их, а на њима „римска” слова нису се могла протумачити; Дукићевац жива вода у Дукића мали; Булатовац у Грујића мали (копана жива вода); Таћин точак жива вода у Дивичу (они „озгор” кад путују из Јадра, преко Цера за Шабац, тако га звали); Дејанова вода односно Дејановац, извор на Церу; до Коњушнице извор звани Мали друм; Ајдучки бунарић под Коњушницом (у атару Милошевца); Осредак, извор у потоку Језера, између Ерчића и Пандуровића (гранична мала Метлића); Мрњак извор испод Скакала; Велико поље ту више Скакала пошав Церу, био извор звани Бунарић, па усахнуо 1914. године (услед обешумљавања). Крамска река има три добра извора што не пресушују.

Најдубљи бунар у селу је 61 m (дубок), у Средњој мали, у Марковићима, и од 59 m у Поповића мали, испод Цера, и већи број бунара је око 30 — 40 m. Око 100 бунара има. Има их да се вода из њих не може исцрпсти: у Лазића Пољима у Обрада Лукића бунар се за недељу дана са осам људи и чабром није никако могао исцрпсти дубок 40 m. А има бунара који су пресахнули, док су раније, пре две године, имали воде (три бунара пресушила).

У Дивичу су бунари већ у филитима. Иначе овамо ниже, у неогену. Од Ђерића воденице долинске стране, код Богдановића мале па навише до Цера све плоча филит. У Поповића мали бунар Властимира Поповића: 14 m земље (жута иловача, црвена и друге глине), 22 m песка разног и шљунка (у песку чести облуци као ђачке лопте, а био и један кварцитни блок, љути, чисти белутак) и 4 m „плоче” (можда филит).

Куће у брду, даље од извора и без бунара, имају вештачке баре. Пре их било више него сад сад више бунара. Сада још увек је мало бунара у авлијама, обично су у потоцима, између мала. Има знатан број сељака који, откако су копали бунаре, не држе више баре. Сељаци узимали Цигане да им чисте баре. Циганин Мита по 15 дана је чистио једну бару погодио се да очисти бару за вагу жита (20 kg) и за крмачу. Воду из баре употребљавали за све сем за пиће и кување, иначе за стоку, живину, за прање. На некима басамаци од дрвета или од земље. За свиње посебно. У Дивичу, у виноградима има и 3 зидане баре, са кречом ради прскања винограда.

Воденице: Церкуша, на изворишном краку Руштанске реке, испод венца где прелази друм за Текериш; друга је испод ње, Јевтића воденица (Адама Јевтића бивше задруге); трећа воденица Драгутина Ш. Јевтића и његове бивше задруге; четврта је Грујића воденица (целе задруге бивше); пета је Сенечара воденица (око 25 поредбеника, највише Поповића, Марковића, Костадиновића, Јевтића и др.) свега пет воденица на томе главном изворишном краку Добраве до Дивич мале. Јањин поток, леви изворни крак Руштанске реке има пет воденица укупно: прва Живановића, друга Петровића, трећа и четврта Марковића и пета Савића. Крамска река: на њој Лукића воденица и код горње школе, звана Крамуша (поредбеничка). Осим тога на главној Руштанској реци постоји још воденица Окотина, код Богдановића кућа (поредовничка) и Ђерића воденица, испод Ђерића мале.

Најјачи ветар горњак или церац, са СЗ-а, зими кад су вејавице, највише досађује; северац зимски ветар; југ, главни ветар с пролећа, топао ветар (има предање „Ћорави Југ”); устока, исток, зими. Има смењивања јутарњег ветрића из долине према Церу и вечерњег ветра, са Цера у долину.

Ујесен овде почне снег, прво на Церу, а испод Цера киша; доцније овуда свуда снег, а око Шапца киша. У пролеће снег свуд отопљен, а на Церу „соник” вози „сонице” још!

Атар сеоски, према Текеришу: Коњуша и испод Венца (нижи део планине) и Кик; према Криваји: Крам, Пландиште; према Метлићу: Смрдан (гвоздена вода, као запрашена, носили воду на испитивање за бању пре рата); на путу за Кривају више бивше воденице Еркаче на Добрави и одатле Пандуровића пут; према Волујцу и Дворишту: Велико Брдо, Осоје и Скакала. Атар села Румска има око 2400 hа.

У селу свега три гробља: у Дивичу мали гробље на Шаљиновцу, у Крушику испод Богдановића кућа ка Ђерићима и у Дукића мали.

Цело село има заједничку преславу први дан Тројица. Скупљају се на „водичном игришту” између Богдановића и Ђерића, поред Реке, ту игранка. Пре рата долазили и закупци шатора, лицидери са колачима. Румска и Метлић једна парохија, а Криваја и Букор друга парохија; раније била сва четири села заједно, до 1910. године. Осим првог дана Тројица, село имало своју заветину и на дан Сисоја, по ст. календару 6. јула. Три године узастопце тукао село град у исти дан и у исти час лицем на Сисоја. И онда поп Драгомир Гавриловић, од Гавриловића из Ерске мале, позвао народ на скуп и решили да Сисоја заветују. И отада, од 1908. празнују Сисоја, држе вашар такође, на Водици доле у Реци, под Ђерића малом крај Добраве.

У дну села, око реке Добраве су ливаде и кукуруз (у ливади крај реке расте трава облица и гуњица и дивља црвена детелина; пауље нема овде већ у току Букора); кукуруз сеју зубан и шидски дупло боље роди доле крај реке, док у брду слабије (брзак ни осмак не сеју). Од пута, крај леве обале реке па навише, гредом: испод брда кукуруз, пшеница, а око кућа воћњаци, баште; а горе на врху, око џаде, највише виногради. А од Добраве, уз њене бочне потоке, у свим падинама потоцима у свима шума: одоздо навише бела шума (граб, буква, клен, јасен, брест, врба), затим граничевина и церовина (око џаде), а на Церу још више, растовина и церовина (цер, грм ту улази и бјел и граница). Шума јако огољена, чак и на Церу. А пре село било све шума. У свакој мали биле по две до три куће (у Дукића мали било 5 кућа, у Ерчића мали једна, у Поповића мали једна итд.). До пре 50 година биле само две пољанице на месту Парлог, код винограда Алексе Гавриловића уврх мале Дукића остало све шума била (граничева, церова, а до јаруге и букова и грабова). И сад, на сред џаде горе на коси, код ерских винограда, пањ од грма, пречника од 1 метра. Ту била џада и пре, али уска, а од пре 70 година проширена.

У изворишту Руштанске реке била „сеоска планина”. Станисав Јевтић (72 год.) како је запамтио, знале су се деонице за сваког домаћина (дакле, била је већ издељена) доле шума, а у том правцу пошав венцу, горе утрина (то се звало утрина). Док је била шума, земља се држала. Искрчено, најпре биле њиве. После запуштена већина, јер вода однела земљу. Још понеки „зирате” на том месту, али слабо.

На утрини сеоској била попаша стоке преко дана, од пролећа до јесени изгонили горе. Онда музли само код куће, ујутру пред одлазак и увече при повратку. И говеда изгонили. То су искоришћавали од 25. марта па до Илиндана, када су доле напасали на стрништу.Ујесен говеда хранили шаровином, сачмом; овце и доле по незасејаном, и горе на утрини.

Код Дејанове воде, односно Дејановца, извора на Церу, биле још три колибе више. Једна Костадиновића и две Јевтића колибе, а кошаре имали у свакој њиви. Те три „колибе” биле зидане и црепом покривене „кућа” са огњиштем, и соба. Ту боравили говедари који издржавају стоку само зими. Лети, кад загоре, напуштали колибе. Ту хранили стоку преко целе зимске половине године. А сад има само једна Јевтића колиба, Микаила Јевтића: од 1920. године напустили колибе, па ни у ову не иду. Пре држали код куће само коње и по један пар говеда, док осталу крупну стоку терали у Цер, и зими, на колебама, кошарама.

У селу има више самоука: 1 ковач ради и за село, 2 ковача који раде само за себе а имају сав свој алат; до овог рата преко 20 људи сами су себи клепали раонике за плугове. Има и колара (4), пинтера, столара (исто све занате са дрветом један исти зна), опанчара (5), шустера (1); има и дунђера, зидара, неколико (Живко Ђерић, Илија Ђурић, Рајко Мијаиловић и Светин Костадиновић) раде и по селу, само на надницу (раде и у замену за друго да им се уради, пооре и сл.). Село је имало пре „викача” сталног (до 1945), а затим и сада, према потреби.

Грујића механа (обележена на аустријској карти 1:75000 од 1917.) пренета 1921. у село са друма; купио је Миливоје Митровић за своју кућу и пренео у село, у Дукића малу. До 1914. године била кафана звана Грујића, на друму код места Мрњак, више Средње мале, односно више Грујића мале. Била на 26. километру (од Шапца), на један километар пре ћуприје. Та је кафана радила док је овај пут служио Јадру, Азбуковици, Рађевини, за извоз сувих шљива за Шабац. А кад је просечен нови пут из Лознице за Ваљево, преко Драгинца и Завлаке на Осечину, онда трговина сувим шљивама „окренула” из та три среза ка Ваљеву, а престала да иде за Шабац од 1914. год. Онда Грујића кафана много путника имала („сто кола ђубрета само од те кафане возили на руштанске њиве”). Возили су највише „кирајџије” на воловским коњима са звонима званим „бронза” („неће да задрема иксан”); читави каравани кола са сувим шљивама ишли за Шабац. Возили су највише у јесења три месеца, септембар — новембар. По 20 ватри код Грујића мејане могло се видети. Цер одређивао положај кафане: „да нам је Цер превалити”. Кириџијска била сва јадранска села, од Драгинца па овамо до Цера Горњи Јадар.

Две су школе: једна на саставу Косовца (Крамске реке) и Руштанске (Церске) реке у Горњој мали, а друга је у Средњој мали. Године 1940. подигнута горња, а доња још није довршена. Пре тога школа у Криваји, као и парохија што је тамо била.

„Маџарска” гробља су на више места: где је данас пушница Мелентића, у Ерчића мали, било маџарско гробље; у Поповића винограду у Поповића мали; у винограду Љубе Марковића у Дивичу и на Кулини, у Дукића мали. На Кулини била кула турска седиште субашино, било место зборно егзерцир турски. На брду више Смрдана на месту званом Црквине налазили троске од ковача, комаде од земљаних лонаца по пола цола дебелих, прстење (бакар и сребро), брусове. На томе месту била црква, памте како су одатле пренели цркву у Кривају, где је склоњена од Турака (ту су биле јеле у потесу). Крам је један до један и по километар до Црквина шумурина била опасна у своје време. На Коњуши, као делу планине, налази се Коњушница подрумина нека, био зид (вадили за бунаре тесан камен); има трагова питоме лозе чокота (на једној липи нашли). Сребрне рупе, место звано у атару села Румске до Текериша, близу међе сеоске у изворишту реке Косовца (Крамске реке). Копани ровови више десетина метара дужине, доста дубоко тражене руде. Има у „гранику” (гранит) горе у Церу сјајних минерала, као „креља” у рибе (крљушт), а сија се као сребро.

У Румској свега домаћинстава 234, а број чланова домаћинстава 1365.

Порекло становништва

Средња мала:

Чикановићи-Ристивојевићи (7 к., Лучиндан). Чикановићи по неком старом, звали га Чика, Чикан. Љубин (66 год.) отац Илија, деда Милин, прадеда Ристивоје (по њему Ристивојевићи), чукундеда Марко (били Марковићи); Димитријев (53 год.) отац Драгић, деда Алекса, прадеда Павле, чукундеда Ристивоје, прачукундеда Марко. Љуба Ристивојевић слушао да су дошли „од Ниша”, старином „Нишлије”. Марко био заробљен у Цариграду, побегао отуда, није смео у Ниш и настанио се овде. Са њима исти род:

Васиљевићи (10 к., Лучиндан). 8 к. у Средњој мали, 2 к. у Пољима, Миливојевићи (2 к., Лучиндан). Све три данашње фамилије звале су се раније Марковићи (19 к. укупно), сви од Марка (Ристивојева браћа Васиљ и Миливоје).

Лукићи-Мусићи, од старих надимак (4 к., Никољдан). Староседиоци. Никола Мусић познати поп.

Јовановићи-Јошићи (8 к., Лучиндан 5 к., Никољдан 3 к.). Из Јошеве, из Јадра, дошао Никола матори око 1830. г. и од њега су 5 к. Лучинданаца; а оне 3 к. што славе Никољдан, они су Мусићи старином у њих дошли Јошићи некој девојци у кућу.

Мијаиловићи – Маришановићи (6 к.) и Бараковићи (4 к.) тј. (10 к., Митровдан). „Домороци” староседеоци.

Глигорићи I (2 к., Никољдан). И они су Мусићи, староседиоци. (Дакле Мусићи су: Лукићи 4 к., Глигорићи 2 к., свега 6 к.). Зове се и Мусића мала.

Сређ мала:

Гавриловићи I (4 к., Митровдан). 3 к. у Сређ мали, а 1 к. у Дукића мали. Староседиоци.

Петровићи (2 к., Никољдан и Митровдан ова друга слава „на имање”). Јован Бојаџија, звао се Јова Бећар, Босанац (његова слава из Босне Никољдан), дошао од устанка Карађорђева и населио се уз Гавриловиће. Цео један рт добио од чиче Гавриловића.

Дукића мала:

Митровићи I (2 к., Ђурђевдан). Миливојев (59 год.) отац Иван, деда Нешко, прадеда Васиљ, чукундеда Јеврем, прачукундеда Митар он доселио од Ступнице Горње, из Јадра. Избегли после 1815. године на слободну територију.

Матићи звани (надимак) Ђаковићи (1 к., Митровдан). Староседиоци.

Теодоровићи надимак Зорићи (6 к., Никољдан). Досељени из Јадра, из Корените, од „оних устанака”.

Гавриловићи II звани Пурешевићи (4 к., Митровдан). Староседиоци. Они су се звали некад Дукићи они најстарији, и у селу и у мали.

Ерчића или Ерска мала (нема фамилије на то име, само се мала тако зове, по досељеницима ерским):

Јовановићи-Ерчићи (8 к., Јовањдан). 7 к. у Ерчића мали, 1 к. у Дукића мали. Алексин (18 год.) деда Обрад (умро 1946) причао да су његови из Херцеговине. Чукундеде Милана отац доселио, Ера. Кад су отуда доселили у целој тој мали биле свега 1 куће (Јовановићи, Гавриловићи III и Глигорићи).

Глигорићи II (5 к., Јовањдан). Из Херцеговине, кад и Јовановићи.

Гавриловићи III (8 к., Јовањдан). Такође из Херцеговине. Они били сви једна фамилија: Глигорићи, Јовановићи и Гавриловићи III. Сви Ерчићи били најпре „сели” у малу Брђани, у Метлићу, па одатле их растерали Метлићани, и они дошли тада у Ерску малу основали је. Онда све шума била.

Макевићи (2 к., Аранђеловдан). Станојев (28 год.) прачукундеда Макевија као слуга дошао са Ерчићима из Херцеговине, чувао свиње у њих. Волео девојку у Ерчића и они га довели и дали му имање горе наврх мале.

Бенеш Павле (1 к.). „Седи” под кирију у Ерчића мали. Мајстор бравар, из Чехословачке односно Чешке, од I светског рата; био у I светском рату наш борац, остао инвалид онда. Има брата у Шапцу, Јосип Бенеш, пушкар.

Митровићи II (1 к., Ђурђиц). Златимиров деда Влајко из Волујца, пре 30 – 40 година (дошао), и сад тамо фамилија Митровића, у мали Парлог.

Мелентића мала: (одвојени од осталих Ерчића, али ту у близини).

Мелентићи (3 к., Аранђеловдан). Из Ерцеговине, кад и остали.

Ашчићи звани, а право презиме Живановићи (2 к., Јовањдан). Нису били ашчије, али су „некако завраћени људи”, „најпростији”. Они су најстарији, затекли их Ерчићи кад су дошли из Херцеговине.

Ђерића мала:

Ђерићи (8 к., Аранђеловдан). Живков (30 год.) отац Милан (70 год.), деда Живан, прадеда Михаило, чукундеда Милисав, прачукундеда Никола доселио од Бастава, од Крупња.

Ђурићи (3 к., Никољдан). Чедомиров (36 год.) отац Петроније (умро 1932), деда Милинко, прадеда Милован – Мика, чукундеда Ђура, он дошао некој деви у кућу из Комирића, где Ђурића и сад има једна кућа само.

Дивич мала:

Петровићи (2 к., Лучиндан). Обрадов (40 год.) отац Владимир, деда Милосав, прадеда Маринко, чукундеда Петар из Помијаче у Јадру, населио се на пусто земљиште. Са њима један род (узимају се одавно) јесу Марковићи II (4 к., Лучиндан), од Петрова брата Марка из Помијаче;

Живановићи (4 к., Лучиндан), од Живана, Петрова брата, из Помијаче;

Савићи (4 к., Лучиндан) од Петрова брата Саве, из Помијаче. Све четири фамилије биле један род, свега 14 кућа.

Костадиновића мала или звана Крстића мала:

Костадиновићи (8 к., Никољдан). 7 к. овде, 1 к. у Јевтића мали. Староседиоци. Данилов (33 год.) отац Михаило умро 1915. у рату, у 24. години, деда Драгић, прадеда Петар; још два-три појаса до Костадина можда.

Јанковићи (3 к., Тривуњдан). Њихов отац Митар из Босне, од Маглаја, избегао пре 80 година. Митар умро пре 15 година у деведесетој години. Коцем убио човека што му чупао расад за купус који је засејао на котариштини (место за сено).

Крстићи (в к., Никољдан). Старинци.

Пауновић Урош (1 к., Јовањдан). Из Помијаче, из Јадра, пре 10 година, на имање пасторка.

Јевтићи I (4 к., Степањдан). Станисављев (72 год.) отац Марко, деда Милош (и брат му Цветко), прадеда Јанко доведен од Јаребица, из среза јадранског, односно мајка га донела у трбуху, удата за Јевту, од оних Јевтића Пo Јевтића мали. По поочиму Јевти остало презиме, а у Јаребицама се звали Јелићи њихова слава сачувана по старом роду, Степањдан. Док су били у задрузи, прадеда Јанко славио обе славе, после очеву. Станисав запамтио кад је био чобанин (домаћин био стриц његовог оца, Цветко) да имало у задрузи: 10 говеда, 35 – 40 музовних оваца, са јагањцима и јаловицама око 90 (козе онда забрањиване кад су били „напредњаци”, а радикали пуштали козе да се гаје); свиња 28 белих и 14 црних. Свиње живеле о буквици, о жиру (граничевине, церовине и бјелове), о дивљакама (јабуке, крушке и др.).

Богдановића мала:

Богдановићи (1в к., Никољдан). 15 к., овде, 1 к. у Грујичића мали, више нове школе на брду. Од старине овде, кад и Костадиновићи.

Усолов Михаило (1 к., Ђурђиц). Михаило (17 год.) од оца Ивана, руског емигранта (погинуо 1942. године у логору, преко Румске), и мајке Српкиње, из Ђерића мале, удате за Ивана. Ђурђиц по жениној слави од првог мужа, из Пантића фамилије.

Јевгићи II (1 к., Степањдан). Из Костадиновића мале.

Стојиновићи (2 к., Лучиндан). Непознато порекло.

Пантићи (1 к., Ђурђиц). Стеванов отац досељен из Босне.

Мандић Милош (1 к., Ђурђевдан). Његов отац Иван из Прњавора Мачванског пре 15 година; купио плац око 15 ари и ради као ковач.

Грујичића мала (до Дивича):

Грујичићи (7 к., Никољдан). 6 к. овде, а 1 к. у Богдановића мали. Досељени, непознато одакле.

Грујичића мала до Цера, више нове школе:

Лукићи II (5 к., Ђурђевдан). Непознато порекло.У Лазића Пољу:

Лукићи I (9 к., Лучиндан). Пореклом од истога претка од кога и Чикановићи – Марковићи од Ниша. Један од те фамилије одселио одавде у Буђеновце (1813. можда, а можда и раније, са Чарнојевићем).

Лазићи (2 к., Лучиндан). Такође истог порекла, од Ниша.

Веселиновићи (2 к., Лучиндан). Отац њихов Живан из Азбуковице, из Селанца, дошао на имање Лазића (узео га Лазић Иван у кућу као посинка, и преписао му део земље; није имао мушке деце, али га оженио из друге куће).

Марковићи I (2 к., Лучиндан). Из Средње мале, од Васиљевића пореклом из Ниша, као и остали.

Ристивојевићи – Чикановићи (1 к., Лучиндан). Исто порекло као Марковића.

Мијаиловићи (1 к., Митровдан). Од Мијаиловића из Средње мале староседиоци на Лазића имање дошао жени у кућу, задржао славу.

Маџаревићи (1 к., Степањдан). Јаков доселио као мајстор колар из Бојића, у првом светском рату, 1915. године. Пореклом из Ваљева, тамо рођен. Онда био млинар код попа Ерчића (шест поточара и сад исправне, а зими раде).

Поповића мала:

Поповићи (13 к., Никољдан). Из Рађевине, из Комирића дошао Лазар, који је умро 1848. године; у Комирићу и сад Поповићи (Никољдан). Кумство им било у Цветуљи Јокићи, па они прешли у Бадовинце; држали кумство до пре 70 година. Властимиров (49 год.) отац Живко, деда Степан, прадеда Лазар он дошао у доба устанка. Лазар у Дивичу има споменик.

Гајић Алекса (1 к., Јовањдан). Из Помијаче у Поповиће, жени на имање, пре 10 година.

Грујића мала:

Грујићи (9 к., Никољдан). Староседеоци. Од њих учитељ Жика овде.

Јевтића мала (до Грујића мале):

Јевтићи II (6 к., Никољдан). Староседиоци.

Циганска мала звана Крамски Цигани:

Јовановићи (18 к., Никољдан). Стари досељеници земљорадници, ковачи „прчваре”. Досељени из Брњца у срезу Јадранском, пре 110 година, као ковачи, гребенари и пољопривредници. Не говоре влашки већ само гурбетски (цигански) и српски. Сви овдашњи Цигани су Роми, а влашки их зову Гурбети (они пак њих зову Румуни). Прока Јовановић и Јанко Јовановић пријавили ковачки занат, али само Прока има ковачницу у мали Крам, док Јанко само иде по селу као ковач са покретном мешином од јарца и са наковњем од 5 kg. Кад се копа он не кује; зими кује. Ћумур само за себе праве, не за продају. Поред ковачког заната, нешто прихода од мало земље, највише Цигани живе од сезонског пољопривредног рада: прво копају винограде овде и по осталој Поцерини; после иде копање кукуруза по срезу и по Срему; после жању косама жито и помоћу српа купе (срп већ 30 година избачен из употребе за жњевење; сад помоћу српа само купе „оборено” жито); доцније берба кукуруза, берба репе по Срему, утовари репе по Срему, загртање винограда; зими код куће. Од Јовановића троје и од Стевановића двоје су свирачи (тамбура, виолина).

Романовићи (1 к., Никољдан). Ковачи и земљорадници. Павле Романовић – Ђорђевић из Беле Реке, 1906. донела га мати. Пре тога били овде сви Ђорђевићи; 1880. године отерани за Белу Реку.

Стевановићи (4 к., Никољдан). Ковачи, земљорадници. Њихови стари из Брњца (срез Јадрански), пре 110 година.

Јоксимовићи (2 к., Никољдан). Ковачи и земљорадници. Досељени из Букора, пре 20 година. Дошли као надничари; као и сви други Цигани купили два ара земље колико за плац. Има једна задружна кућа Јовановића, са 3 hа земље, три брата у Циганској мали Крам: Драгомир, Владимир и Живан (умро у Америци пре турског рата) његова деца су тамо. Осим тога Прока ковач, Јовановић овога лета купио један и по хектар земље. Остали само борци око 10 кућа, добили по пола до једног хектара земље „од аграра” (од Ђорђа Гавриловића из Ерске мале узето „за аграр” 15 hа).

Јездимировић Младен (1 к., Никољдан). Из Синошевића као млинар дошао 1944. године. Тамо их има 8-10 кућа.

ИЗВОР: Војислав С. Радовановић, ШАБАЧКА ПОСАВИНА И ПОЦЕРИНА – Антропогеографска испитивања; из теренских бележница грађу приредила МИЉАНА РАДОВАНОВИЋ, 1994. (стране 236-246), приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић

 

Порекло презимена, село Синошевић (Шабац)

Порекло становништва села Синошевић, град Шабац. Према антропогеографским испитивањима 1947, 1948. и 1949. године “Шабачка Посавина и Поцерина“ Војислава С. Радовановића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Идући одозго од мејане на граници Волујца, Метлића, Синошевића, Накучана и Бојића, на коти 205 m прво Мијаиловића мала Синошевића; бочно, десно крај пута за цркву спрам Накучана је Макевића мала; у средини села, крај пута, Средња мала; испод ове у продужењу левог пута, Лободер; и пета Николића (и Јездимировића и Дамњановића) мала наспрам Накучана, у продужетку Макевића мале, низбрдо. 3 Волујачка коса, чијим теменом води друм до мејане код котеј 205 m, а онда пут за Синошевић, веома типично заравњена. Неприметно она пада за свега 10 метара до села (195 m) на даљини 1 од преко 2 km, авеома знатнеширине. Кроз село равномерно даље снижавање, код задруге, будуће суднице и школе (будуће) окој 180 m нижи ниво, нижа језерска фаза, на широким заравни мај око данашњег одбора, досадашње школе (у кући Поповића Пантелића).

Циглана ручне израде узима сиви песак, исти који смо на овом нивоу видели изнад у сека Дворишке и Волујачке реке, на обе раније косе из мајдана према Бојићу, са десне долинске стране долинице чијом левом страном силази друм до Бојића и Бојићке реке.

На месту званом Бобија, чим се пређе Добрава (то ће бити Вис. 150 m), све на катове земља, познаје се да је вода наносила песак бели, жути, зелен.

Поље над Синошевићем Равни Луг сад њиве, раније били лугови и шуме. Атар Синошевића иде и преко Добраве, до Бојићке реке.

Једно гробље за цело село између Средње мале и Николића мале. Било доскора турско гробље.

Црквина је одмах преко насипа више Живка Мијаиловића куће из Синошевића; била црква кад су Турци владали. Сада само „осулина”. Преко насипа, према Речанској мали Бојића, у атару |Синошевића, стари бунар Вукојевац, дубок б — 7 m; не памте кад је ископан. Служе се њим Цигани синошевићки. Други дан Вас- крса је преслава сеоска; то је и вашар. Село се служило црквом у Накучанима (Ивањдан слава и вашар цркве).

Број домаћинстава у Синошевићу 245, а број становника 1400.

Порекло становништва

Чекићи – Гавриловићи (2 к., Никољдан) и Стевановићи (2 к., Никољдан). У Лободеру, на крају, пошав Заблаћу. Живана Гавриловића (57 год.) прадеда Гаврило. Прво презиме Чекићи, а по Гаврилу, Гавриловићи. Чекићи су у Бојићу, свакако отуда овамо дошли.

Глигорићи (4 к., Никољдан). 2 к. у Макевића мали, 2 к. у Лободеру. Старина рода је у Макевића мали, а када су се поделили, прешли у Лободер. Не знају да ли су досељени.

Марковићи – Шаулићи (7 к., Никољдан);

Јанковићи – Шаулићи (5 к., Никољдан) у Лободеру. Досељеници из области између Црне Горе и Херцеговине Петар-Петроније Шаула досељен. Возио сплавове низ Дрину, дошао у Шабац низа Саву; онда нашао овде у Синошевићу земље мало, направио кућу и ту остао. Од фамилије није имао другог, све се потомство изродило од њега, Петронија. Шаулићи презиме из 1880, отада промењено, по дедовима и осталој фамилији. Петронијеви синови: Марко старији и Јанко млађи. Слава свети Никола од старине. Петар донео икону светог Николе још отуда носио је као сплавар (морнар) са собом, и славио. Војина Марковића-Шаулића (70 год.) прадеда Марко, чукундеда Петроније; Стевана Јанковића-Шаулића (61 год.) прадеда Јанко, чукундеда Петроније. Кад Петар дошао, онда у мали Лободер било 10 кућа. У Лободеру били кад је Петар дошао: Чекићи (Гавриловићи и Стевановићи од некога званог Чеке), Петровићи-Кекићи, Ивановићи, Јовановићи (изумрли), Бекићи, Ћурђевићи, Јевтићи, Николићи-Бабићи и Поповићи-Пантелићи. Петар се окумио са Поповићима.

Ивановићи II (11 к., Никољдан). У Средњој мали. Досељени, непознато порекло. Владимиров (75 год.) деда Јанко није га запамтио, слушао о њему.

Петровићи-Кекићи (6 к.. Никољдан). У Лободеру. Кекићи по некој баба-Кеки, била отмена стара жена. Старији су од Шаулића—Ивановићи I (10 к, Никољдан).У Лободеру. Мирослављев (40 год.) служб. администрације, отац Благоје (74 год.), деда Ивко, прадеда Макевија, чукундеда Иван он из Херцеговине.

Јовановићи – Милошевићи (4 к., Никољдан). У Средњој мали. Цветинов (44 год.) чукундед Јован Милошевић, дошао из Црне Горе или Херцеговине, после Петра Шауле. Јовановићи у Бојићу, седели прво у Синошевићу, па у Бојић.

Бекићи (2 к., Никољдан). Лободер. Они су стари, никад нису споменути као досељени.

Николићи I — Бабићи (2 к., Никољдан). У Лободеру. Бабићи раније презиме. По причању, пре Карађорђа били једна фамилија са Поповићима-Пантелићима. Звали се међу собом „рођаче”, „стриче”, „чичо”.

Поповићи-Пантелићи (1 к.). Лободер (од њих генерал Раде Поповић остао у заробљеништву, др Душан Поповић у Београду). Кумови су Марковића-Шаулића. Најстарије презиме Пантелићи и Бабићи, а прво се не памти. Овдашњи још од турског времена. Били су Живко отац и Митар син, попови од ове фамилије. Непознато порекло.

Ђурђевићи (2 к.), Лободер. Досељени, непознато порекло.

Јевтићи (7 к., Никољдан). Били стара фамилија.

Јовановић Војислав (1 к., Степањдан). У Лободеру. Из Мојковића (Рађевина), пре 15 година (дошао), овде служио, закућио (3 ара) и добио од аграрне реформе 1 hа.

Милошевићи (12 к., Ђурђевдан). 6 к. у Средњој мали, 6 к. у Лободеру. У Средњој мали старо седиште рода, одатле неки у Лободер. Старинци.

Остојићи (10 к., Никољдан). 9 к.у Средњој мали, 1 к. у Царићу, ван села, у потесу између Синошевића и Матијевца. Старинци.

Аврамовићи (6 к., Никољдан). 3 к. у Средњој мали, 3 к. У Николића (Јездимировића) мали. У Јевремовцу односно у Ливадама Шабачким 2 к. Живков (74 год.) ђед Маринко (његова браћа Матија и Ђока), прађед Аврам он дошао из Херцеговине или Црне Горе, довели их Јездимировићи, били са њима сродници, па дошли заједно. Јездимира Аврамовића (72 год.) ђед Ђока, прађед Аврам. Ђока ђед дошао из Николића – Јездимировића мале ту у Средњу малу, у кућу Остојића (од њега 9 кућа у Средњој мали).

Лазићи (6 к., Никољдан). Средња мала, Старинци.

Ђорђићи (4 к., Никољдан). У Средњој мали. „Рођаци” са Поповићима, досељени однекуд, док су Поповићи старији, Петар Шаула их затекао.

Вићентићи (1 к., Никољдан). У Средњој мали. Старинци. Нека „својина” са Поповићима – Пантелићима.

Дамјановићи – Петровићи (13 к., Степањдан).У Средњој мали З к., у Николићамали 10 к. ови имају надимак Петровићи. Старинци. Један род са њима:

Николићи II (7 к., Степањдан). У Николића мали. Један род, једна слава укупно 20 кућа, звали се најпре Тијићи по неком Тијосаву — Тији.

Петровић Миодраг (1 к., Никољдан). У Средњој мали. Његов отац Чедомир из Метлића, уљез у Лазиће пре 30 година (фамилија му у Цмиљевској мали у Метлићу).

Макевићи (12 к., Никољдан). Макевића мала. Стара слава Лучиндан. Звали се раније Лукићи. Јанка Макевића (63 год.) отац Теодосије, ђед Никола (брат му Макевија), прамђед Марко (он променио славу), чукунђед Лука он се доселио од Врање. По томе се и данас зову такође Вранићи (у шали, чим их виде, погледају у врану и зову их тако). Лука побегао од Турака, убио Турчина; њега „витлали”, „да убију”, па он са децом побегао овамо. Славу доцније променили, име кад и славу. Прво се населили у Добрави (потес, близу реке); бојали се да их не потопи Добрава, па одатле прешли код Ћирића бунара пренели кућу од лесе исплетену, споља улепљена балегом, а изнутра земљом, и окречена и ту у поток; а на треће место изишли из потока на Трновито Брдо, а одатле у Средњу малу, где поседели пет-шест година, тамо где су Дамјановићи; а одатле се ожени Макевија од Антонија Антонића, добије 30 ари уз жену и пресели се у Макевића малу. Јеремијин (63 год.) отац Пантелија, деда Иван, прадеда Марко, чукундеда Лука.

Антонићи (8 к., Ђурђевдан). У Макевића мали. Раније су досељени, не зна се одакле.

Живановићи (2 к., Ђурђевдан). У Макевића мали. Доселили се раније од Макевића, непознато одакле.

Петровићи (1 к., Ђурђевдан). Не знају порекло, можда стари. Жарков (50 год.) отац Милутин, деда Лазар, прађед Петар.

Јездимировићи (15 к., Никољдан). У Јездимировића – Николића мали (све једна мала, и Макевићи су у продужењу). Драгомиров (40 год.) отац Радивој (70 год.), деда Драгић, прадеда Живко—Пуја (мати даје тај надимак), чукундеда Јездимир он из Херцеговине, кад и Аврамовићи. Јездимир довео Аврама из Херцеговине.

Гајићи (12 к., Никољдан). У Николића-Јездимировића мали. Не знају њихову старину, сигурно су и они из Херцеговине сви заједно дошли, сви се заједно доселили.

Живановићи (4 к., Игњатије). У Николића мали. Досељени, непознато одакле.

Алексићи (3 к., Никољдан). У Николића мали. Спасојев отац дошао из Метлића Данило. Спасоје има три сина (Милисав, Рајко и Драгутин три куће).

Јовановићи (1 к., Никољдан). У Николића мали. Откад се памти све по једна кућа Можда стари.

Јовановићи (11 к., Јовањдан). Сремски Цигани, у Циганској мали искрај џаде, ш.зв. Бугарине.

Станковићи (2 к., Ђурђевдан). У Циганској мали. Сремски Цигани. И они дошли из Срема као влашки Цигани, за време Врањанчевог деде Николе (ковачи, лимари и др. занати).

Ћирићи (2 к., Никољдан). У Николића мали. Из Херцеговине. Милутинов (42 год.) прадеда дошао. 1 к. у Шапцу од 1932. године, учитељ Александар Ћирић.

Мијаиловићи (10 к., Игњатије). У Мијаиловића мали. Држе најлепши део села на површи. Стари. У сродству су са Живановићима.

Живковићи (4 к., Никољдан). У Мијаиловића мали. Не знају порекло.

Николићи III (3 к., Игњатије). У Мијаиловића мали.

Филиповићи (4 к., Игњатије). У Мијаиловића мали. Не знају порекло.

Исаиловићи (5 к., Игњатије). У Мијаиловића мали. Не знају порекло. Цела мала слави Игњатија.

Павловићи (1 к., Никољдан). Можда стари.

Перићи (1 к., Аранђеловдан очева слава, Игњатије, по месту где је доведен Бранислав са мајком преудатом). Бранислав из Букора, пре